Danju sam Dr Džekil. Čovek u belom mantilu koji se bori za svaki novi život, propisuje terapije za plodnost, smiruje uplašene trudnice i veruje u moć nauke. Moja misija je tada jasna: stvaranje, očuvanje, život. To je moj doprinos svetu koji se trudi da opstane.

Ali kada sunce zađe i bolnička kapija ostane iza mene, ja menjam kožu. Postajem Mr Hajd modernog kapitalizma.

Počeo sam relativno skoro da se bavim trgovinom na berzi. Oduvek me je to interesovalo, samo što ranije nisam imao dovoljno znanja da krenem u taj osinjak. Svi ti indeksi, Dow Jones, akcije, famozni „indeksi straha“, sjaj Vol strita i hladna efikasnost Londonske berze isprva su mi delovali kao neka ezoterična medicina, gde su dijagnoze rezervisane samo za odabrane.

Ali polako, sloj po sloj, kao kad skalpelom otvaraš tkivo da dođeš do suštine, ukapirao sam mehanizam. Shvatio sam da tržište ima puls, baš kao i pacijent, samo što je ovaj globalni i mnogo nepredvidljiviji. Ma, postao sam pravi japi koji u pola noći proverava termine otvaranja azijskih tržišta dok mu u glavi još odzvanjaju žalbe pacijentkinja na sistem. Moja tastatura je zamenila stetoskop i ginekološki spekulum, a monitor je postao moj prozor u svet gde se sudbine ne rešavaju u vizitama već u sekundama.

Moj portfolio je nekada bio dosadan kao udžbenik iz histologije, ali i šaren kao modna pista u Parizu. Držao sam Eli Lilly jer će ljudima uvek trebati lekovi za dijabetes i gojaznost, a uz to je savršeno išla i Coca-Cola, jer šećer i univerzalna žeđ ne poznaju krizu. Imao sam i McDonald’s, jer je ljudska potreba za lošom hranom jedina konstanta u svemiru. Čak sam se jedno vreme bavio i visokom modom. Hermès i LVMH su krasili moj spisak, jer sam shvatio da su ljudska taština i glad za luksuzom otporni na svaku inflaciju. Dok god ima bogatih, biće i torbi koje koštaju kao polovan auto.

Bilo je to svestrano, sigurno, tromo i „moralno“ ispravno. Ali vremenom se taj spisak filtrirao. Pročišćavao sam ga hladno i hirurški, odstranjujući sve što je bilo previše sporo. Shvatio sam da dosada ne hrani adrenalin. Pravi novac se ne pravi na skupim torbicama, već na tenzijama koje svet drže na ivici. Filozofija „kupi i drži“ je za penzionere; ja sam tražio puls koji ubrzava. Tako sam došao do svog trenutnog, skoro ratnog portfolija.

Sada je moj ekran postao globalno ratište. Sedim i pitam se da li je onaj narandžasti deda preko okeana jutros ustao na levu nogu ili ga je možda iznervirala tetka Melanija. Inače, žena je rođena istog dana kad i ja, 26. aprila, samo što je od mene starija četiri godine. Verujem da i ona ima svoje načine da mu popravi, ali i pokvari raspoloženje pre nego što odluči da pritisne neko opasno dugme.

A s druge strane su ponosni Iranci. Ludi, prkosni i smrtno ozbiljni. Oni ne blefiraju. Oni čekaju, a dok čekaju, cena nafte igra kolo po mojim nervima. Ako deda odluči da pokaže mišiće, ja moram biti spreman. Kupujem Lockheed Martin i General Dynamics. Svaki put kad čujem zvuk vojnih bubnjeva, moje akcije polete kao njihovi presretači. Uzeo sam sve što miriše na barut. Čak sam razmišljao i o Boeingu, ali sam odustao. Ne ulažem u firme kojima avioni padaju češće nego što ja gubim strpljenje sa kolegama.

Usred te groznice, dok na monitoru pratim kako Lockheed probija plafon, telefon zavibrira. Plavo svetlo Vibera. Pacijentkinja.

„Doktore, oprostite što smetam, ali ja se užasno bojim te injekcije.“

Kucam, ne skidajući pogled sa cene nafte:

„Gospođo, to je samo igla, pola milimetra debljine.“

Odgovor stiže odmah:

„Znam, doktore, izvinite, ali može li neka tabletica?“

To je taj trenutak. Trzaj. S jedne strane, moj um je u Ormuskom prolazu, analizira razornu moć projektila od petsto kilograma. S druge strane, tu je žena koja se trese pred iglom koju jedva vidiš bez naočara.

Osećam li grižu savesti? Onaj mali lekar u meni šapuće da je to nemoralno. Da lekar ne sme da profitira na razaranju dok danju spasava živote. Ali onda se nasmejem, onako suvo i cinično. Svet je ionako jedna velika ordinacija u kojoj je pacijent odavno u terminalnoj fazi.

Moje odbijanje da kupim akcije vojne industrije neće spasiti nijedan grad. Tržište je amoralna zver. Ako ja ne uzmem taj procenat, uzeće ga neko drugi, ko verovatno ni ne zna gde se nalazi moja ordinacija.

Tako živim u tom stalnom rascepu. Dr Džekil danju proizvodi i popravlja, a Mr Hajd noću posmatra kako se sve ruši i pokušava da od tih ruševina sagradi svoj mir. Ja ne prizivam rat, ja ga samo anticipiram. Ne mrzim pacijentkinju koja se plaši igle, naprotiv, zavidim joj jer je njen strah tako mali i ljudski, dok je moj strah postao samo crvena brojka na monitoru.

Zatvaram laptop. Sutra je novi dan. Opet ću biti onaj dobri doktor Banković. A sutra uveče? Videćemo da li je Melanija bila dobro raspoložena ili ćemo morati da kupujemo još više akcija Lockheed Martina.

C’est la vie. Život je paradoks, a ja sam samo njegov najskuplje plaćeni gledalac u prvom redu.